Tokom studija arhitekture, po onom davnom starom školstvu, postojao je predmet projektovanje ruralnih objekata. Ne znam kako stvari stoje danas, uči li se to uopšte više. Treba li to novim pokolenjima ili ih uče da sve preliju betonom. To je praktično… ali nije baš simpatično 🙂 Glavna tema je bilo obnavljanje sela.
U tom periodu, neke ca. 2004. strašno su se ulagali napori da se održe sela i život u ruralnim predelima. Zaista su imali iskrenu nameru, bar u javnosti…
Moj tadašnji profa istog tog predmeta u istom tom periodu, rekao je na predavanju jednu čarobnu rečenicu:
„ Kada nešto propada, ne možeš ti tu puno uraditi i zaustaviti. Sela trebaju zamreti i tek onda će ponovo oživeti. Samo ih treba pustiti da prate svoj ciklus…obnavljanje sela ne ide na silu“
Meni ova rečenica, iako sam je nekim čudom zapamtila, jedinu, nije nešto tada imala smisla, pa ni dugo posle toga. Ciklus? Pa još sela da imaju svoj ciklus! Pa mi učimo projektovanje… Kako može da nam priča o projektovanju seoskih objekata? A tek tako, bez ikakvog otpora, slaže se sa tim da sela trebaju nestati…? Pa gde je smisao njegovog rada? I šta će nama onda ovaj predmet. Kakvo gubljenje vremena! Sećam se da nam je na predavanju postavio pitanje: Kolika je površina potrebna za smeštanje 80 brojlera? Čega? Bojlera? Znali smo mi arhitekturu i površinu i računanje. Ali nismo znali ni šta su ni ko su brojleri. Obični mali žuti pilići 🙂 … a igrali smo se sa njima kao deca, sad kad smo arhitekte, pilići nas ne zanimaju 🙂
„l kad ne znaš ko tu treba živeti, kako misliš da znaš projektovati… 🙂 svrha objekta je prijatnost krajnjeg korisnika!“
Pa on nas ismejava! Uči nas u stvari životu, a mi život već znamo… mi smo studenti arhitekture! Molim lepo! A i što moramo znati piliće, pa nećemo ih valjda prebaciti u gradove, kad odu ova sela koja odlaze… ccc
Kada samo to radiš, za prihode, ti onda to plasiraš kao nešto jako bitno i važno. Ne pričaš kao moj profa, ali kada to živiš, onda nemaš problem. Ti veruješ baš u taj ciklus o kome pričaš. Kažeš to najjednostavnije što možeš. U jednoj rečenici kažeš veeeliiku filozofiju života! I znaš da će oni studenti koji to trebaju razumeti, čuti, spakovati negde i setiti se kad treba. Jer, ko bi sve razumeo baš onda kad čuje, bar ne mi nesavršeni 🙂
Znate onu radost kad slavite nešto i dobijate poklone! Vi ih slažete, zahvaljujete se. A kad odu gosti, na miru otvarate jedan po jedan i radujete se i divite. To je taj osećaj, ako znate o čemu pričam 🙂 Kad tek otvorite poklon koji ste davno dobili…
Ne znam da li je profa među nama ili negde drugde. Ali sigurno se samo smeška i gleda početak novog ciklusa oživljavanja. Ciklus nastajanja sela, oživljavanja svesti o tome, napuštanje gradova i gužve, vraćanje sebi, prirodi i životu 🙂
I taj isti, Čovek, kome nisu trebala sela pustio je da nestanu. A kad je shvatio gde se nalazi opet ih je oživeo. Ali nećemo ga kritikovati, ipak je on jedan nesavršeni divni čovek. Jedno obično biće 🙂 A i ko smo mi da sudimo…
Znači, svako zatišje radja novu buru. Svaki kraj ima novi početak u nekom novom obliku. Feniks, to nije mitska ptica… već definicija života! Osećam da obnavljanje sela počinje.
A o projektovanju seoskih objekata u sledećem tekstu, ovde više nema mesta. 🙂
A bez početka nisam mogla to početi…
Jelena Devetak / j9ak
